Danas, praktično četvt veka na kolenima, izuzeci postoje, sportsko Valjevo se oprašta od još jednog velikana YU, srpskog i valjevskog boksa Dragana Danića-Džimija(1958-2025).
Tihi, otmeni ratnik, za nas uvek šampion, sa stavom i elegancijom koja pleni, đavolski neukrotiv, mladić pomalo setnog pogleda, govorio je malo, ali dovoljno da znamo koliko je voleo život. I kao takav otišao je u neki novi bolji svet, I novi život bez loših ljudi što danas haraju, a ne vide da im je došao kraj.
Deca im to porućuju svaki dan, I tako će biti dok ne nestanu!
Predobri i neponovljivi Dragan Danić je deo života posvetio je boksu. Hrabar, nepoklebljiv, jer je voleo izazove pisao je istoriju Metalca, ne libeći se, otmeno gpodski bez ustrčavanja je prihvatao najteže zadatke.
Kvalifikacije za Prvu ligu u Ivangradu 1983. se pamte za ceo život Ogrnut gomilom ćebadi Džimi je trčkarao po hodnicima hotela... jer dok ne izađe na vagu, morao je dobiti ratsa sa kilogramima, rivalom težim od svakog protivnika sa rukavicima. Žrtva za zajednučki cilj bio je ključni postulat Draganovog bitisanja.
Veče uoči meča iz šuškavca su provirivale samo vesele oči. Nasmejani pogled pobednika je govorio više od reči. Te zimske nedelje u prepodnevnim satima dočekali su nas je po ciči zimi, sneg i led. Više od 5.000 ljudi su svojim toplotom grejali, za ovu priliku svečano otvorenu ledenu sportsku dvoranu, opremljenu agregarom i ringom. Sunce je na sreću bilo uspešna zamena za rasvetu u dvorani.
Ratnici Baće Milovića predvođeni braćom Dobrašinović, moćni baš, kidali su sve pred sobom. Ali i naš Metalac je imao generaciju ratnika dostojnih naslednika, one najveće iz 60-ih vicešamiona Jugoslavije.
Žestoke bitke vođene su ringu, prštalo je na sve strane, kao retko kada. Padalo se i ustajalo, ginulo za svaki poen. Domaćin je slavio preubedljivo, a pobedio je naravno Marić, a jedna dve pobede pretvorene u nerešeno, bila je baš Džimijeva. Bio sam ponosni novinar -komentaror meča. Radio sam za svoj, valjevski radio, izveštavao za Radio Beograd. Možda čak i više isprebijan od svih aktera, Jer trku od dvorane do hotela trebalo je istrčati dobrih desetak puta , uz klizanje I padove po snegu, da bih preneo slušaocima šta se dogaša u ringu.
Jesi li rekao šta su nam sudije uradile, pitao me je Džimi na ručku posle meče. NIje pominjao sebe, ali je znao da će istina stići pored brojnih slušalaca radija, i na njemu najdražu adresu, u kuću Danića.
Sedam dana kasnije Ivangrad je “pao” u Valjevu, pred više od 4.500 srećnika, privilegovanih da se dokopaju dragocene ulaznice. Bilo je 15:5, za Metalac, taman dovoljno za novi povratak u Prvu ligu.
Nepravde su sastavni deo života, u sportu ih ima na žalost, i ne zaboravljaju se.
Nepravda zbog otete Zlatna rukavice, i poklonjene Kubancu Riveru, najviše je bolela Džimija.
Čak više od jedne od najvećih sramota YU boksa revanš meča finala Kupa Jugoslavije u Titogradu. Budućnost, je kako seo danas moderno naziva otimanje, “zahvaljujući greškama prestravljenih sudija”, osvojila Kup Jugoslavije i to posle 17:3 za Metalac u Valjevu.
Najbeskrupoloznije, nasilnički, najbezobraznije sa pištoljem UPERNIM U GLAVU sudijama, do te mere izopačani umovi, su pretili likvidacijom. I desio se zločin u boksu.
Mare je pobedio prekidom jer tako je bilo jedino moguće, a svim ostalim bokserima Metalca je uskraćeno pravo da se ringu raduju zasluženim pobedama.
Jedan od nepobedivih u ringu, pored Zimca, Jovice, Anta, Romana mlađeg, Jelke, Petare bio je a ko ko drugi, naravno Dragan Danić. Oteti pehar i zlatna medalja nikada nisu oprošteni onima koji su žmereli otvorenih očiju gledajući šta sila zla radi!
Na sreću nije se često dešavalo da Dragan dobije bitku u ringu, a ruku sudija podigne pobeđenom. Te male-velike munje nepravdi i udarci gromova što sprže zadovoljstvo pobeda, zauvek ostavljaju trag u srcu. Na sreću Džimi je imao srce i dušu, jer rođen je da se bori i istrpi nepravdu.
A u ringu posle razmene pogleda, ispružene ruke i prvog koraka znao je da se prilagodi svakom rivalu. I bez sekundanta iz ugla pronalazio je rešenja. Na svoj način, svojim Orešnikom” posle veštog otklona pronalazio put svom ubitačnom krošeu. Poput najvećeg majstora baleta Rudolfa Nurejeva, Džimi je plesao u magičnom četvorouglu. Do te mere fascinatno da rival nije znao odakle mu preti opasnost. Laganim I uvek drugačijim pokretima je manevrisao, eskivirajući projektile I tražeći slabe tačke rivala. Otvarao je zamahom levice prostor za napad, a iza lažne pretnje, krio se čuveni otklon i nevidljivi gromoviti desni kroše, za overu lažnog napada levicom. NIje težio ka nokautu, već samo da pobedi, i nikada da ponizi protivnika.
Za “levake” je imao svoj “specijal”. Preko ispružene levice protivnika maestralno i nepogrešivo je pogađao .
Neuhvatljiv, a poput danas najmoćnijeg “orešnika” ubojit, ponašao se u skladu sa pravilom, kada uđeš u ring je kao kada ulaziš u život. Nadaš se dobrim kartama. Ali bilo je dana kad si loš pa ipak navučeš rukavice, ali iznenadiš i sebe i dobro odboksuješ i pobediš sebe i protivnika. Dragan je i u porazu bio veliki, spreman da čestita tog trenutka boljem.
A za pobede je zahtevao samo ono što mu pripada, i ništa više!
Danićev ples na ringu je posledica urođenog talenta, a prvi su ga uočili a ko bi drugi braća Steva I Dragiša Gračanin.
Dragan nije doživeo slavu braće Gračanin, ali je sa Zimcem, i Stojanom osetio ljubav svih Valjevaca što za boks žive.
Poput nezaboravne i neponovljive Nade Knežević, Jele, moje ljibimice Milene Mice, naše Tine Tarner, malo starije garde Perice Gračanina, lepog Miće, Alje, Mingea, Mula, Dragoljuba, izvinjam se nepomenutim muzičkim bardovima sa Baira, Džimi nezasluženo nije dobio što mu pripada, jer bio je jedan od najvećih, predodređen za posena priznanja i najveće počasti. Džimi je bio deo neponovljivog bairskog tria iz sveta boksa za sva vremena: Steva, Dragiša, Dragan.
Naš šampion Džimi je bio poseban, i nije previše mario što je vreme provedeno u ringu prohujalo sa vihorom, a i ono posle potrošeno na lažne osmehe i obećanja.
Okrenut najbližima i najdražima, ali iz sveta boksa u njegovom srcu je uvek bilo posebno mesto za Jovicu, Anta, Tomaša, Petaru, Jelku, Mehu, Romana, Blažeka, Žušku, Zimca, Stojana… Od svih trenera izdvajao je trojicu: Micoja, Cimera i Jazu, što reče “Sa Dankom u vatru i u vodu, jer takav čovek se ne rađa”.
Dragana je posebno bolelo što boks više nije moćan kao nekada, I što je klincima ring interesantan do prvog jačeg udarca, pred bežanje iz sale.
Želeo je da poživi, da traje, da život nastavi, kao beskrajnu dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, osim poštenja!
Dragan Danić je živeo svoj život, a ljubav i pažnju delio je sa najbližima suprugom Dragicom, sinovima Momčilom i Dušanom, snahom Suzanom i najmilijom najmlađom unukom Martom. Ali zdravlje se potrošilo, tren odlaska u svetlost nenestajanja uvek dođe nenedano, i došao je.
"Živite samo jednom, ali ako živite ispravno, jednom je dovoljno", bio je Džimijev kredo, jer kako je znao da kaže “Tajna uspeha u životu nije da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi”
Dragan se nikada se nije pokajao za sve što je radio u životu. Osim što je previše verovao u one što nikada ne kažu istinu, iako uvek tvrde da samo govore istinu.
Baš kao što hrabrost ugrožava život, a Džimi je hrabrosti imao previše, nije mario za strah, a bio mu je potreban da ga zaštiti.
Dragan Danić nikada za sebe nije rekao da je bio veliki. Naprotiv, govorio, ja sam običan mali čovek. Na sreću znao je da kad ode ostaviće ključ besmrtnosti. Danić je poživeo život vredan sećanja, poput sličnih sebi sa kojima je ponovo. Saborci Mare, Roman, Zimac, Draško, Anto ga čekaju na vratima raja.
Život je Božji dar svakome od nas. Način na koji ga živimo, naš je dar Bogu.
Dragan Danić nas je darovao da se danas na praznik pravoslavne vere Bogojavljenje, ovde okupimo. To je baš, ono što je neobjašnjivo, a zove se: “Ljubav!
A, samo je ljubav jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati
Zahvalan sam našem Džimiju za svaki trenutak radosti pažnje, osmeha I toplog ljudskog pogleda, ljubavi iskrene i ljudskosti.
I na kraju današnje komemoracije, izostali su samo važnijim poslovima iako obavešteni, kvazi dnovinari grada Valjeva, pridukt vremena zla i pošasti, Dragan-Džimi Danić je pozdravljen na naš ovozemaljski način, kako i dolikuje. Aplauz šampionu otvorenog srca, pretvorio se u grmljavinu, dostojnu šampion koje ostaje zauvek sa nama u našim srcima u dušama.
Zahvalimo se Bogu, Sutra Slavimo rođenje Hrista Boga, Slava Draganu Daniću, Slava Bogu, Hristos se rodi!
Valjevo 6.januara 2025.
